Avlija,
i
stara
zardjala
kapijau
mome
snu
zaskripiprobudi
me,
podsjeti
meda
si
mila
kroz
nju
nekad
prolazila.
Kajsija,
tuzno
se
usred
baste
savijanema
za
kog'
da
raste
Двор,
и
старые
ржавые
ворота,
во
сне
моём
скрипят,
будят
меня,
напоминают,
что
ты,
милая,
когда-то
через
них
проходила.
Абрикос,
грустно
посреди
сада
склонился,
не
для
кого
ему
больше
расти.
Holandija
sve
hladnijamnogo
vrata
nijedna
kapija.
Moja
je
kuca
na
prodajuovdje
me
ljudi
ne
poznajusrce
mi
kaze:
Sve
dajnije
ti
to
zavicaj.
Sjecanje
na
tebe
dolazitvoja
me
suza
ponalazireci
mi:
Dodji
i
krajvrati
me
u
zavicaj.
Desi
se
ponesto
lijepo
ovdjene
traje
ni
sutra
do
popodneosjetim
te
na
ramenukao
opet
me
ljubis
al'samo
u
snu.
Carlija,
vjetar
sa
jugapa
se
prenosi
u
meni
neka
tuga
Голландия
всё
холоднее,
много
дверей,
ни
одних
ворот.
Мой
дом
продаётся,
здесь
меня
люди
не
знают,
сердце
мне
говорит:
"Отдай
всё,
это
не
твой
родной
край".
Воспоминание
о
тебе
приходит,
твоя
слеза
меня
находит,
говоря
мне:
"Приезжай
и
останься,
вернись
в
родной
край".
Случается
порой
что-то
хорошее
здесь,
но
не
длится
оно
и
до
завтрашнего
дня,
чувствую
тебя
на
плече,
как
будто
снова
целуешь
меня,
но
только
во
сне.
Жаркий
ветер
с
юга,
кажется,
пробуждает
во
мне
какую-то
печаль.
Holandija
sve
hladnijamnogo
vrata
nijedna
kapija.
Голландия
всё
холоднее,
много
дверей,
ни
одних
ворот.