I
slowly
did
goto
the
wetland
they
speak
ofas
kirkconnell
flowthere
was
rain
all
the
morningsure
turning
to
snowand
the
wind
from
the
firthheld
new
ice
in
its
blow
but
I
could
not
weepin
this
secret
of
pineso
bitter
and
twistedmy
heart
drowned
in
brineand
the
danger
of
livingin
a
wildness
of
timeis
in
losing
your
wayin
the
mountains
you
climb
there
is
fear
to
the
eastthere
is
sand
to
the
westthere
are
children
in
ragewho
have
never
been
blessedthere
are
women
and
menwho
have
nowhere
to
goand
the
wind
is
still
moaningthrough
Kirkconnell
flow.
медленно
я
добрался
до
заболоченных
земель,
что
зовут
ручьем
Киркконелл.
Всё
утро
моросил
дождь,
грозящий
вот-вот
обернуться
снегом,
а
ветер
с
залива
нёс
ледяную
крошку.
Но
я
не
мог
заплакать
в
этой
тайне
сосен,
так
горько
и
мучительно
сердце
мое
тонуло
в
соленой
воде.
А
опасность
жизни
в
дикой
пустоши
времени
— в
том,
чтобы
сбиться
с
пути
в
горах,
на
которые
ты
взбираешься.
На
востоке
— страх,
на
западе
— песок,
там
дети
в
ярости,
которых
никто
никогда
не
благословлял.
Там
женщины
и
мужчины,
которым
некуда
идти,
и
ветер
все
еще
стонет,
проносясь
над
ручьем
Киркконелл.